OSNIVANJE POGONA ZA PRERADU RIBE
Počeci prerade i konzervisanja ribe datiraju iz 1879. godinu, kada je Francuz Emile Louis Roullet kupio zemljište pored stena crkve sv. Petra u Izoli, gde se nalazila istoimena kapelica, kao i deo obale sa zalivom. U blizini tadašnjih Vascottijevih termi izgradio je prvu fabriku za preradu i konzervisanje ribe, koja je počela sa radom 20. januara 1881. godine.
Fabriku je otvorila kompanija Generalno francusko društvo za konzervisanje hrane (Société Générale Française).
Meštani su je nazivali „fabrica dei Francesi“ ili „fabrica dei bagni“ (u prevodu: „francuska fabrika“ ili „fabrika kod kupališta“).
Warhanek iz Beča je izgradio drugu fabriku, koja je počela sa radom 22. decembra 1882. godine.
Warhanek je već 1867. godine bio prvi koji je u Tršćanskom zalivu, u Devinu kod Trsta, izgradio fabriku za konzervisanje ribe.
Godine 1882. manju fabriku je podigao Giovanni Degrassi, a 1904. godine su Troion i akcionari otvorili i četvrtu fabriku – S.I. Prodotti Alimentari Torrigiani.
Više od polovine ukupne proizvodnje tih fabrika izvozilo se u inostranstvo.
U fabrikama su se pržile i marinirale jegulje iz Venecijanske lagune, a zatim konzervisale u buradima. Pržile su se i „ruske sardele“, koje su se konzervisale u maslinovom ulju u limenkama.
Sardele su se pakovale u limenke od 125 grama, dok su najveće limenke sadržale i do 1000 grama.
Haringe iz Norveške su se čistile, prelivale sirćetom, dodavale su se arome i konzervisale u buradima.
USPEH INDUSTRIJE KONZERVIRANJA PRE PRVOG SVETSKOG RATA
U fabrikama su se, osim ribe, prerađivale i konzervisale šljive, pasulj, grašak, meso i paradajz, a riba se i solila i marinirala.
Na taj način su lakše premošćavali ““mrtve periode”” kada je lov na sardele bio zakonski zabranjen za vreme punog meseca ili je bio slab zbog prirodnih oscilacija u razmnožavanju ribe.
Uprava fabrike je obezbeđivala aktivne marketinške aktivnosti: proizvodi su se slali na svetske sajmove, osvajane su nagrade i priznanja, negovani su kontakti sa zastupnicima i klijentima, a kompanija je postala glavni dobavljač carskih vojnih snaga.
Proizvodi su se izvozili širom Evrope, u Rusiju, na Bliski istok i u Ameriku.
Tokom Prvog svetskog rata
Zbog nestašice sirovina i muške radne snage, celokupna industrijska aktivnost u tom području bila je paralizovana.
Godine 1918. proizvodnja je potpuno zaustavljena, a fabrika je ostala zatvorena do 1920. godine.
Nastupili su siromaštvo i glad, situaciju je dodatno pogoršala velika suša, zatim i epidemije kuge i španske groznice.
Tokom rata, vojne vlasti su zabranile ribolov na moru.
More je bilo minirano, lov mrežama i noćni ribolov bili su zabranjeni. Čamci su noću morali da ostaju usidreni u luci.
Većina muškaraca i mladića bila je na frontu. Stariji ribari i žene zaposlene u fabrikama ostali su bez posla.
PONOVNI USPON FABRIKA
Fabriku su modernizovali novim parnim kotlovima, autoklavima, novim radionicama i elektrifikacijom. U vlasništvu kompanije je 31 brod, tunolovke i 2 transportna broda za smrznutu ribu. Od izuzetnog značaja bilo je kvalitet proizvoda. Proizvodili su ribu i proizvode od povrća, riblje ulje i marmeladu.
Godine 1920. celokupnu izolsku imovinu Austrijske banke kupila je italijanska kompanija S.A. Conservifici. Kupili su i fabriku Degrassi i S.I. Prodotti Alimetari Torrigiani. Godine 1930. S.A. Conservifici restrukturirano je i preimenovano u Ampelea Conservatrici S.A. Nekadašnju fabriku Warhanek preuzeo je novi vlasnik Giorgio Sanguetti. Godine 1926. preimenovana je u Arrigoni. Uspon Ampelee bio je brz zahvaljujući snažnoj podršci Italije koja je želela da zadovolji domaće potrebe tržišta i istovremeno zaradi u stranoj valuti na račun sopstvene jeftine radne snage. Fabriku su modernizovali novim parnim kotlovima, autoklavima za sterilizaciju pod pritiskom na 125 °C, novim radionicama i elektrifikacijom. U proizvodnji su uglavnom upotrebljavali srdelu, skušu, inćune i tunu. Proizvodili su raznovrsne riblje konzerve, riblje brašno, riblje ulje, filete uvezene ribe bez kostiju i marmeladu. Osim toga, proizvodili su i konzerve povrća, slane filete inćuna u staklenim posudama, pasirani paradajz i koncentrat. Od izuzetno velike važnosti bio je kvalitet proizvoda, posebno zbog američkoga i kanadskog tržišta. Zbog toga je fabrika zapošljavala posebne degustatore kako bi osigurala zrelost i kvalitet slane ribe, fileta i pašteta. Poslednji degustator prestao je da radi 1950. godine. Godine 1938. Ampelea i Arrigoni osnovali su i sopstvenu ribarsku flotu koja je brojala 31 plovilo za lov plave ribe. Arrigonijeva flota imala je i tunolovke, a Ampelea, između ostalog, dva transportna broda za uvoz smrznute ribe. Nakon 1943. godine našu teritoriju okupirala je Nemačka koja je ukinula suverenitet tadašnjoj Italijanskoj Socijalnoj Republici i uključila je u sastav Trećeg Rajha.
RAZVOJ RIBLJIH JELA SA POVRĆEM
Tokom Drugog svetskog rata poslovanje je bilo oslabljeno, kompaniji su ostale samo dotrajale mašine, zbog čega je usledila nova modernizacija. Kompanija započinje sa pripremom jela od povrća, koncentrata za supe i pasiranog paradajza. Razvija se vrhunska riba sa povrćem u sosu od paradajza.
Nakon rata, nadzor nad pogonom preuzima tzv. Narodna vlast Pokrajinskog narodnooslobodilačkog odbora.
Poslovanje fabrike bilo je vrlo slabo. Zbog političke situacije, vlasništva van granica i nedostatka sirovina, vladala je velika zbrka.
Godine 1947. centralna vlast u Beogradu izdala je dekret kojim se svi moderni strojevi premeštaju u Hrvatsku, zbog bojazni da to područje prema mirovnom sporazumu neće pripasti Jugoslaviji.
Godine 1947. fabrika je nacionalizovana i dobila je ime „Ex Ampelea“. Potpisivanjem mirovnog sporazuma Izola je uključena u zonu B.
Godine 1950. fabrika Delamaris je, u skladu sa zakonom o samoupravi, prešla iz državnog u društveno vlasništvo, a sledeće godine i pod upravljanje radnog kolektiva.
Godine 1952. u Izoli je osnovana uvozno-izvozna kompanija za svežu i konzervisanu ribu Delamaris.
Konačnim priključenjem Jugoslaviji 1954. godine, beleži se prekretnica u teškim posleratnim godinama.
Ubrzo je usledila modernizacija uz nabavku novog autoklava i mašine za zatvaranje konzervi.
Godine 1956. fabrika je dobila imena Iris, Arrigoni, a zatim Argo.
Godine 1959., u okviru sveobuhvatne reorganizacije prehrambene industrije, Iris, Argo, Delamaris i koparska Ikra (bivša de Langlade) spojeni su u Kombinat konzervne industrije Delamaris, koji je poslovao do 1973. godine.
U okviru kombinata, u postrojenju Iris prerađivala se riba, a u Argu ostali prehrambeni proizvodi.
Kompanija je u narednim godinama doživljavala uspone i padove, razne pokušaje reorganizacije i restrukturiranja.
Nakon 1962. godine, zbog nedostatka domaće ribe za preradu, proizvodnja se preusmerava na preradu voća i povrća, koncentrata za supe, a pre svega na mešovite riblje konzerve.
TRANSFORMACIA KOMPANIJE
Usledili su uspesi i padovi, spajanje sa drugim prehrambenim firmama u HP Ljubljana, a zatim transformacija u Droga Portorož, pa kasnije u Holding Delamaris.
U tom periodu dolazi do razvoja legendarnih ribljih pašteta.
Delamaris se transformiše u akcionarsko društvo.
To je vreme prelaska sa karakteristične papirne ambalaže na štampanu limenku.
Godine 1973. fabrike ribo- prerađivačke industrije spojene su sa sličnim slovenačkim kompanijama u Udruženu kompaniju prehrambene industrije HP Ljubljana.
Godine 1978. dolazi do spajanja sa kompanijom Droga Portorož, u okviru koje je Delamaris poslovao sve do 1989. godine.
OČUVANJE TRADICIJE
Kompanija traži rešenja za nove prostore, posluje na iznajmljenom zemljištu u Izoli. Menja pravni oblik u društvo sa ograničenom odgovornošću. Sve vreme neguje tradicionalne recepte i visok kvalitet proizvoda, bez aditiva.
Osamostaljenje Slovenije za Delamaris je značilo smanjenje prirodnog tržišta, što je primoralo na preusmeravanje strategije ka istočnim i zapadnim inostranim tržištima i suočavanje sa snažnom konkurencijom. Posledica je bila racionalizacija i povećanje produktivnosti, pre svega kroz automatizaciju proizvodnje. U januaru 1992. godine, na osnovu promenjenih okolnosti, nastao je poslovni sistem za ribarstvo i konzervisanje hrane, čiji je nosilac bila kompanija HOLDING DELAMARIS p.o. Izola. U okviru tog sistema delovala su sledeće kompanije: Delsar d.o.o. (industrija konzervisanja), Riba d.o.o. (ribarstvo), Delmar d.o.o. (promet ribom), Lera d.o.o. (uzgoj ribe) i Frigomar d.o.o. (pakovanje smrznute ribe). Godine 1997. i u toj delatnosti završena je privatizacija i nastala su četiri nova preduzeća: Delamaris d.d., Delmar d.o.o., Riba d.o.o. i Frigomar d.o.o. U avgustu 2008. godine, proizvodni deo je izdvojen iz akcionarskog društva Delamaris, konzervna industrija d.d. i počeo je samostalno da posluje u okviru društva Delamaris, konzervna industrija d.o.o., skraćeno Delamaris d.o.o.
ULAGANJA U OBNOVU
U decembru 2009. godine, kupovinom 100% udela, vlasnik kompanije Delamaris d.o.o. postala je kompanija Pivka perutninarstvo d.d., koje je započelo ulaganja u razvoj proizvodne delatnosti i brenda Delamaris, čime je omogućeno očuvanje radnih mesta u društvu.
Proizvodnja je 2014. godine preseljena u novoizgrađenu zgradu u Kalu kod Pivke. Kompanija je usmerena na održivi razvoj, pakuje u aluminijumska pakovanja, promoviše tradicionalne proizvode i razvija nove.
Ambalaža tijekom vremena
Proizvode Delamaris mnogi kupuju već ceo život. Prepoznaju ih brojne generacije.
Pojedina pakovanja proizvoda menjala su se tokom istorije i razlikovala su se u zavisnosti od tržišta.
Ipak, proizvodi sa tradicijom dužom od 100 godina i nepromenjenom recepturom zadržavaju svoju jedinstvenu nit.
